Када прочитамо садржај паковања чоколаде или неког другог слаткиша често запажамо реч калорија. Она води порекло од кованице калорик – флуидне супстанце коју, као се сматрало у XVIII веку, садрже сви објекти, а постаје предмет размене ако су тела на различитим температурама. Напредак у истраживању микро света нас је довео до савременог схватања топлоте: честице топлијих тела поседују интензивнија и сложенија кретања – кинетичке енергије, а и више вредности енергија садржаних у силама којима честице узајамно делују – потенцијалне енергије, па кажемо да таква тела поседују веће вредности унутрашњих енергија, тако да је топлота, заправо, размена унутрашњих енергија између тела. 

Фрижидер обезбеђује оно што спонтано нисмо у могућности да урадимо: да топлотну енергију преместимо са тела ниже температуре према топлијем телу, чиме се бави II закон термодинамике. Додуше то има своју цену – кроз утрошак на рачуну за електричну енергију. Да би разумели поступак хлађења фрижидера пођимо од испаривача – дела где је присутно замрзавање:

Радна супстанца, флуид неопходан да обезбеди размену топлотне енергије, која улази у овај део је под високим притиском и у течном стању. Цев испаривача је тако направљена да омогућава опадање притиска радне супстанце (упућенији познаваоци физике знају да притисак утиче на температуру испаравања; на пример, чланак о претис лонцу). То је веома важно, јер се стичу услови за њено испаравање док узима топлотну енергију од ваздуха у комори фрижидера, као када ставимо џезву на загрејану ринглу и опажамо испаравање воде.

Гас се затим спушта у компресор – најбучнији део фрижидера. Ту се врши сабијање гаса до високог притиска и тиме се увећава његова температура, тако да је температура гаса већа од температуре ваздуха кухиње. Сабијени ваздух улази у кондензор – змијолики део на задњој страни – где се врши кондензација гаса коју прати емитуја топлотне енергије ка ваздуху у кухињи.