У роману Одакле сам била више нисам књижевник Дејан Тиаго Станковић наводи да је небо изнад Лисабона „за два тона модрије од нијансе коју зовемо азурном или небескоплавом″. У наставку наводи да никада није добио научно објашњење. И мене је та појава заинтригирала иако нисам посетио овај град. Прво озбиљно тумачење појаве небеског плаветнила потиче од Швајцарца Ораса-Бенедикта од Сосира. У данашње време се углавном наводи објашњење Џона Рејлија. Међутим, оно не може самостално да пружи тумачење поменуте специфичне нијансе неба.

До атмосфере допире нешто мање од 50% Сунчевих електромагнетних таласа које је могуће опазити оком. Попут таласа на води и светлост (електромагнетни талас) наилази на препреке у атмосфери –  молекуле, углавном азота и кисеоника док су у много мањем износу присутни водена пара, угљен-диоксид и још неки. А ту су и честице у чврстом и течном стању које потичу од морске воде, песка у атмосфери, продуката топлотних мотора и још неких извора. 

Направимо следеће поређење. Усправно пободен штап неће битно пореметити ток реке, али ће то учинити у потоку. Светлост има опсег таласних дужина, почев од најкраће љубичасте боје преко плаве до црвене боје са највећом таласном дужином. Од наведених састојака ваздуха за плаву боју су одговорни најмањи: молекули азота и кисеоника. Попут ускомешане воде потока када сусретне штап, ови молекули, односу њихови електрони, највише ступају у дејство са љубичастом бојом па затим са плавом док са већим таласним дужинама у знатно мањој мери. Електрони молекула прихватају енергију електромагнетног таласа да би је реемитовали – углавном у другачијим правцима од правца дуж кога су прихватили енергију. Дакле, делови светлости краћих таласних дужина су више изложени промени правца кретања – расејању – што даје боју атмосферском ваздуху – а иначе, као што знамо, ваздух у провидној чаши нема боју. Очи су нешто осетљивије на плаву боју, а и она је присутна у нешто већем износу него љубичаста, тако да и то треба узети у обзир када размишљамо о боји атмосфере. Међутим, све то не пружа одговор на Тиагово запажање.

Оно што можемо запазити код атмосферског ваздуха у Србији је да је нешто тамнији у току хладнијег периода, када нема облака, након кишовитих дана. Атмосфера се прочисти од крупнијих компоненти атмосфере који расејавају не само љубичасту и плаву боју већ и друге таласне дужине. С друге стране, наша летња атмосфера је бледуњаво плаве боје. Не сећам се да је наш књижевник назначио период године када је уочио појаву.

Постоји чланак једне физичарке о овој теми у коме наводи и утицаје топографије града, боје фасада на кућама и положаја реке на количину одбијених Сунчевих зрака према атмосфери. У сваком случају, добра тема за размишљање.