На веб презентацијама које се баве физиком повремено васкрсава дилема коју ћу препричати у наредних пар реченица. Један начин размене енергије између тела је путем узајамног дејства силе и меру размењене енергије представља физичка величина – рад силе (означава се као W или А):

ΔW = F·Δr·cosα

при чему је F сила, Δr померај, а α угао између вектора силе и помераја. У случају када држимо терет који се не помера рад силе је једнак нули, зато што је померај једнак нули, али ми се у току времена умарамо, што значи да је некакав рад силе присутан. И тако долазимо до парадокса.

Сагледајмо проблем путем примера – дизање тегова. У случаја мировања укупна енергија тегова је стална, што значи да енергија није пренета са дизача на тегове и то се поклапа са чињеницом да је рад силе над теговима једнак нули.

Међутим, чињеница је да ће се дизач уморити кад-тад. Ако би уместо њега тегови били ослоњени на некакав сталак, јасно је да би се ту задржали док год се не појави нека сила способна да помери тегове. Закључујемо да се „ствар врти” око мишићног ткива. С обзиром да мишићи трпе напор потребно их је стално потхрањивати енергијом да би обављали улогу у току деловања силе – што је у вези са стварањем молекула аденозин-трифосфата. Код сталка допремање енергије молекулима није потребно.