Иако се на интернет мрежи не помиње, изгледа да је извесни Стивен Греј својим упорним извођењима експеримената први установио, у првој половини XVIII века, да непокретна наелектрисања  могу постати покретљива. То што у данашње време претпостављамо погрешан смер електричне струје у жицама – од позитивног пола према негативном – дугујемо Бенџамину Френклину, јер су његови научни радови претходили открићу електрона.

Шта се троши код једносмерне електричне струје у проводној жици? Свакако не електрони, већ њихова енергија стечена од електричног поља, а поменуто поље потиче од извора једносмерне струје. Електрони се крећу врло споро у жици, такозваном брзином дрифта, па се намеће питање, како се објашњава скоро тренутно покретање уређаја који користе батерије уз тако споро кретање носилаца струје? Ипак се нешто простире скоро брзином светлости – а то је електрично поље дуж жице! Да би се оно протегло, расподела електрона дуж жице мора бити неравномерна. То се посебно односи на електроне груписане на површини проводника, без чијег присуства електрично не би постојало упркос постојању електрона унутар жице. 

Сама жица је потрошач струје, односно поседује електрични отпор који се појављује као последица дејстава електрона и атома у њој, мада постоје много ефикаснији потрошачи. 

Јачина електричног поља у потрошачу зависи од његове дебљине: веће је у танком делу па тиме обезбеђује већу брзину електрона у том делу жице. Управо су наелектрисања на површини проводника одговорни за такве промене у јачини поља. Ако је потрошач дебљи од од проводне жице електрони се спорије крећу па је у том делу струјног кола исто тако јаче поље да би јачина струје била једнака у читавом простом, неразгранатом, струјном колу.