У основи производње електричне енергије путем нуклеарних реактора је појава цепања језгара атома – нуклеарна фисија. Појаву су истраживали различити тимови, а једном је припадао и Павле Савић, али је заслуга припала Ото Хану док његове сараднике Фрица Штрасмана и Лизу Мајтнер наука није истакла у том смислу.

Нестабилна атомска језгра се преображавају у стабилнија, али је присутна разлика у масама: језгро које треба да се поцепа је ту у предности у односу на продукте распада. На рачун поменуте разлике у масама продукти фисије стичу енергије кретања – које се могу искористити попут хемијске енергије угља у термоелектранама.

Да би се атомска језгра начинила нестабилним и подложним цепању користе се продорне честице – неутрони. На видео запису их можете уочити као црвене куглице које ланчано врше нуклеарну фисију. Уран је згодан за нуклеарну фисију, а сачињавају га три врсте атома сличног састава. Најобилнији од поменутих, а има га преко 99%, има ману: слабо је пријемчив за цепање. Други тип атома урана је подложан фисији, али је слабо присутан док је трећи тип заступљен у траговима. Према томе, гориво за нуклеарни реактор је потребно обогатити овим другим типом на начин да се издвоји из руде урана и придода гориву за реакторе. Осиромашени уран настаје из, назовимо тако, јаловине која је сиромашна другим типом атома урана.

Постоји неколико разлога за употребу осиромашеног урана у војне сврхе:

• поседује велику густину, а то значи и велику пробојну моћ код убојних средстава или зауставну моћ код неких оклопних борбених возила
• представља трошак за складиштење па стављањем у убојна средства трошак се избегава
• запаљив је па пружа могућност за бољи продор убојног средства

Када је реч о последицама присуства муниције са осиромашеним ураном на људски организам, у литератури се наводи да испољава радиолошки и хемијско-токсични ефекат.